Da li je život sa šifrom F prokletstvo ili blagoslov?
Blago onom ko rano poludi, sav mu život prođe u veselju. (?)
Psihijatrijske bolesti i mentalni poremećaji – šifre i dijagnoze od kojih okrećemo glavu uz “Pu, pu ne daj Bože”, sažalimo se ili se nasmejemo. Neki vide F samo kao slovo, neki kao životnu determinantu.
Postoje bolesti i poremećaji koji zahtevaju život u, za to predviđenoj, instituciji, ali postoje i blaži oblici istih, sa kojima se može relativno normalno živeti. Normalan život je, sam po sebi, relativan pojam. Postoje opšte prihvaćene norme, ali kriterijum leži u oku onoga ko posmatra i u sklopu koji procesuira informacije.
Dragi dnevniče,
Danas sam jako tužan i nervozan. Od kad nas je tata napustio, mama se uopšte ne ponaša normalno. Postala je prava aljkavuša. Stavila mi je crne čarape u isti red sa belim, i to već drugi put ove nedelje. Totalno je pogubljena. Danas mi je još, povrh svega, sipala pire i ćufte sa sosom u isti tanjir. Eeeeejjjj!!! Pa tako pomešane splačine ni svinje ne bi jele. Odlepio sam.
Svetozar je, takođe, postao čudan, iako je stariji od mene, pa bi bilo logično da je i zreliji. Kad se kupao, okrenuo je naopako kupku i šampon, tako da natpisi budu okrenuti prema zidu. Opet. Kaže: “ Izvini, žurio sam, zaboravio sam da vratim.” Čuj, zaboravio! Stalno ostavlja jaknu na trećoj kuki na čiviluku, iako zna da ta mora da bude prazna, da bi sve bilo uredno i simetrično. Sve to ja moram da sklanjam. Ponekad mislim da mi sve to namerno radi da bih ja poludeo i da bih se ubio, a da bi on imao sobu samo za sebe. Danas mi, kao ljubazno, kaže: “To što ti od nas zahtevaš, ima naziv i šifru, a mama i ja se zaista trudimo da to poštujemo. Shvati da nisu svi ljudi isti. “ Ne razumem samo kako mu ne smeta da živi u takvom haosu … kao svinja. Sinoć sam, pred spavanje, dugo razmišljao o mami i njemu.
Desilo se i nešto lepo. Danas je na grupnu terapiju došla nova devojka. Jovana. Čim se pojavila na vratima i počela da pipka prag levom, pa desnom nogom, cela prostorija je zamirisala. Prelepo stvorenje. Ustao sam da se upoznamo. Nije mi pružila ruku, normalno, jer to nije higijenski. Odmah sam shvatio – ONA JE TA! Srce mi je lupalo jako (130, merio sam). Kako je samo slatka bila, kad je sela na stolicu do mene, pa ustala, pa opet sela … i tako 5 puta. Dobro, trebalo je 3 puta, ali svako ima neke svoje bubice. Čitav dan zamišljam kako bi bilo kad bih je oženio. Sa njom bih, verovatno, mogao da imam normalan život u kome bi postojao red i mir. Zamišljam i kako bi bilo da izrodimo decu i da ih normalno vaspitavamo da od malih nogu poštuju tuđa osećanja i prave vrednosti, a ne kao moj brat …
: ko je ovde lud među nama? kriterijume određuje većina :
