Rista Stolar, legenda predratnog Čačka, je bio dobar u svom poslu, ali mu nije bilo suđeno da se time proslavi. Ristu su htele reči.
Sva sreća pa je Rista bio dobar čoek, i nije se kurvao za fotelje, a mogao je.
Risti su epohalno išli na kurac svi, komunjare, radikali, demokrate i sva ostala bagra koja je poput Paje Arnauta sisala krv seljacima. Tako, Rista je počeo da gunđa. Glasnije i glasnije. Počeo je da priča kako treba da se odjebe vlast, da trebaš da budeš čoek čoeku i slične gluposti koje su se lepile narodu. Kad ono međutim, upao Švaba četres prve.
Rista ko Rista, bolela ga patka da ćuti, pa opleo i po njima. Srao je on po njima neko vreme, dok je mogao, sve dok nije jedared udario esesovca na pijaci što je uzimao ispod ruke neku vruću prasetinu. Tu puče. Pobeže Rista kod kuma Jove, ali ga kum odruka za dva bureta benzina.
Ristu su švabe, gamad kakva su bila, pretukla na mrtvo u mesnoj zajednici. Posle su Stolara, kako su ga oni zvali, prikucali raširenih ruku na hrastovu letvu pa sa svim tim postavili na onaj dud kod crkve.
Bilo bi dobro da je tu kraj, ali komunistima, koje je Rista mrzeo, pade na pamet da je narod Ristu voleo, pa ga posle rata proglasiše njihovim i revolucionarom, i trpali se njegovim imenom. A Rista se, po svoj prilici, vrti ko kardanska osovina.
