
Јер живот је прелаган да би се играо на изију, а сви знају да је нормал само за власнике фића и мењачница. Зато га ја шибам у стилу Максималне Боли Кеца кад га ураде па се игра Ивице и Марице на крвавим стазама, или не баш тако.
Уватим стопом први трајект до центра, упаднем у познату установу, заседнем за сто. Прескачем доручак јер ко још доручкује после три, зато ручам и то баш на орфанели. Стучем те три переце ко да су ми последње и бацим све што имам на мале, улете три пута заредом. Изађем на велика врата, купим још једну перецу па одем на посао, кажу ми да не радимо средом ноћну. Срећа па сам понео сат на телефону и сконтам да је већ око поноћи. Заварим са комшом још пола џиџе што је остала па се откотрљам до свог скромног дома ради пуњења батерија па сутра у ноћну, јер ваљда суботом радимо.
U nedostatku mesta u Vujaklijinom ili kojem drugom rečniku na internetu postoji mnoštvo sajtova, među njima Vukajlija, gde možete da vidite na kakav sve način ljudi vole da razgovaraju na opšte zgražavanje lingvista. Tako da se tamo može videti da ljudi fejsbukuju, fejsbuče, da im je fejs ubagovao. Ili čak poređenje čuvenog prideva „kul”: kul, kulji, najkulji.
Emisija RTS-a "Oko Magazin · 24. Novembar 2009.