Žena. Ima mnogo strana i isto toliko lica na svakoj strani. Kada je upoznaš ona je skladna i jednostavna kao i rubikova kocka kada je kupiš, ali dalje što se više baviš sa njom, ona postaje sve zamršenija i ti počinješ gubiti nadu da ćeš je ikad više vratiti na ono stanje koje je bilo na početku. To te izjeda, trudiš se ali ne uspijevaš,uvijek je nešto kako ne treba. Zbog nje se nerviraš, raduješ se kada složiš barem dio, neprestano si u okupiran njome. I napokon, desi se da uspiješ rešiti, presretan si i ponosan na sebe, ali za kratko, prije nego što si ti i rešio našao se neko drugi i opet poremetio, opet je sve na starom. Vremenom to rješavanje postane tvoja opsesija, a rubikova kocka omiljena igračka. Počinješ se zabavljati rešavajući je, a i polako uviđaš neke algoritme, počinješ da je shvataš. Ali uvijek je drugačija borba, nikad ista – ne postoji univerzalno rješenje. Živiš za trenutke kad ćeš je složiti, i ne nerviraš se kada se poremeti. Ne želiš je drugačiju, nego baš takvu kakva jeste – nelogičnu i nesavršenu, ali tvoju – Uviđaš da je poenta baš to traženje,da je logična samo tako nelogična, i savršena jedino tako nesavršena. Da složena ne vrijedi ništa, to je plišana igračka, ne žena, ovako ona dobija duh, i smisao. I što je najvažnije – voliš je, a igračku ne možeš da voliš, ili nekoga koga ne poznaješ, možeš samo da se zaljubiš. Dok nekome ne vidiš sve strane, i ne pojedeš kako narod kaže '' kilo soli'' sa njim, ne možeš da ga voliš.
Takav je i život – svaki dan nova borba, novi problem i nova priča, ali i takav može biti lep i prihvatljiv – ako naučiš da ga živiš i nosiš se sa njim, da mu se prilagođavaš – jer prije će buru preživjeri tanka, saviljiva travka nego debeli ponosni hrast.
To je ta najljepša čovekova osobina da prohvata neminovnost života na najbolji moguči način, da uživa u njemu takvom kakav jeste, i kakav je jedino moguć.
