Sa traktora na motokultivator

Земљораднички пандан изреци са коња на магарца. То ти је, брашо мој, пропадање сељака у финанцијском, а бо’ме и у сваком другом смислу. Им’о па нем’о. Да га јебеш.
Крен’о си да радиш земљу, што си од бабе свога наследио, још као клинац, јер је, Бог да му душу прости, умро рано, тек му је четерес’ и две било. Бабо ти је веровао да је богатство у деци а не у новцима, па вас је било шурнајс браће и сестара (што је преживело до десете године), тако да ниси наследио баш пуно земље, а и то што си наследио је била слатина, јеб’о јој пас мајку неплодну. Пров’о си цели век на њиву, лагано од једног јутра земље направио два, од ланца направио максим и по, еееј! Постао си неко у свом селу, домаћин чо’ек: купио два трактора и све прикључне машине што иду уз њих, купио елеватор, направио две шупе, четр’ котарке и велики свињац. Са своје две руке си сваку венчаницу на шупама, свињцу и кући сам поставио, јер си тако научио. Неће ти нико поклонити, мораш сам створити. Скућио си се, и обезбедио свом сину јединцу све што ти ниси имао кад си био дете. Био си строг према њему, али правичан, само га је твоја жена, јеб’о је лебац мекани, док ниси глед’о, размазила. Држала му страну, и бранила га од твоје тешке (али правичне) руке, макар она добила шљагу за врат и спавала у свињцу те ноћи (то је само једном било, јер си тај дан пио зашећерене ракије). Држала му је страну, док ти није досадило да се натежеш са њом, и пустио је да га васпитава она, и онако за њу се зна да му је мајка, а ти си му можда само хранитељ. Враг ће га знати ко ти је жену обрађив’о, док си ти у њивама црнчио.
И размазила га, јеб’о је отац блесави (онај од којег си је украо шесет треће, кришом, кроз пенџер). Уместо у човека, израстао је у бећара. Распикућу. Пробисвета једног. Све је распродао да исплати дугове у биртији, списк’о новце на намигуше-полегуше и коцкарске ноћи. Највише те заболело кад ти је оног старог Зетор-а прод’о, и купио ти мотокултиватор, да имаш са чиме да радиш ту баштицу земље што ти остало. Више немаш ни снаге ти да радиш, само чекаш да те шес’ ашова прекрије, да не гледаш ту бруку што си је направио.
Како дошло, тако и отишло. Он је добио све на тацни, без муке, и исто тако је све бацио са лакоћом. Ти си се знојао и крварио за сваки педаљ земље што си створио, а пустио сузу док ти душа крварила за сваким који је он продао, док ти се у глави вртела једна стара, тужна песма...