Saborci

Окончасмо ратове. Хвала Богу. Мало кога више можемо назвати братом по оружју, по крвљу окупаним рукама. И боље тако. Саборци су постојали док је имало смисла спашавати дупе оног, са којим си дијелио комад хљеба, а идућег дана би му тај исти хљеб из утробе просуо залутали куршум намијењен теби. Или неком другом. Трећем. Или можда њему. Нећу вам писати о тим саборцима. Нека почивају у миру.

Саборци су двије индивидуе које наоко не спаја ништа. Различите позадине. Различите приче. Различита храна коју варе свакодневно. Други дуван, друга вода, другачији трептај ока. Ништа. На први поглед. Но око вара. То већ знате. Није савршено као што можда дјелује. Мушица га може омести. Превари га суза кад не треба. Често му се не може вјеровати. Зато и не знаш за свог саборца. Зато га никад нећеш ни упознати.

Саборце не спаја ни идеја. Политичка позадина је смијешна. Саборци мисле другачије. Облаче друкчије прње. Не говоре исти језик. Па шта их онда спаја?
Не знам.

Знам само, да док ово пишем имам свог саборца. Који пише без поенте, рачуна дане и зврји у празно кад и ја. Сабораштво не познаје нацију, границу ни језик. Сабораштво нема заставу којом ће се огрнути, и која ће му бити путоказ да љуби ближњег свог. Саборци немају изговор који их спаја. Они не знају један за другог. Физички. Они се никада неће окупити и пратити идеју. Не. Они се осјећају.

Док гледаш кроз прозор попрскан кишом, са носем приљубљеним уз окно, знаш да имаш свог саборца. Док покушаваш да заспиш у бесаној ноћи, знајући да ти неће успјети, саборац те прати. Док водиш тихи рат у себи, неко тамо ратује са својом савјешћу. На другом меридијану. У комшилуку. На селу. У Камбоџи. Неко тамо управо зубима кида заноктицу. Бољеће га. И тебе је јуче. Пашћеш му на памет док буде гурао прст у ракију. Или нећеш. Није ни он теби, док те палила ђедова јабуковача. Пала ти је на памет само помисао о његовом постојању. Или милион њих... Сабораца.

Не обраћај пажњу на лица људи поред којих пролазиш. Нећеш наћи саборца. Нећеш умјети да га препознаш. И не треба. Онда не би био прави саборац.
Прави саборци су тихи и поенту носе у себи. Поенту. Исту. Суштинску.
Можда, кад отпловиш галијом без повратка, упознаш и њега. Запалићете цигарету и прозборити. Можда га не препознаш ни тада.
Можда је суђено да се саборци не сретну.
Можда.