Nekadašnja naša tv serija.
Koliko se ja sećam, Čkalja je samo jednom odgovorio na pitanje šta je sačulatac. Rekao je da je to neka ribarska skalamerija, mreža ili tako nešto.
Na internetu ima različitih tumačenja...
Ja verujem Čkalji.
U nedostatku mesta u Vujaklijinom ili kojem drugom rečniku na internetu postoji mnoštvo sajtova, među njima Vukajlija, gde možete da vidite na kakav sve način ljudi vole da razgovaraju na opšte zgražavanje lingvista. Tako da se tamo može videti da ljudi fejsbukuju, fejsbuče, da im je fejs ubagovao. Ili čak poređenje čuvenog prideva „kul”: kul, kulji, najkulji.
Emisija RTS-a "Oko Magazin · 24. Novembar 2009.
Сачулатац је од "сачувај Боже", у време када Бог није смео да се помене.
Мудар је био Чкаља, знао је у какво време живи.
Ја сам био много мали када је та серија ишла, ништа нисам могао да разумем, више се сећам по коментарима одраслих. Видим да има на јутјубу (хвала што си ме подсетио), има да је избинџујем.
Moguće i da je tako. Čkalja reče (a i neki ribari potvrdili) da je to mrežica koja služi da se sačuvaju ulovljene ribe, pa obe verzije vuku isti koren - sačuvaj, tako da ima smisla. Inače, u kraju odakle su moji roditelji poreklom, nikada nije bilo te fore da se ne pominje Bog, da ne sme da se ide na slavu i slične gluposti. Iako je taj kraj na glasu da tamo žive najgori ljudi, na slavu kod moje tetke je dolazio i moj ujak koji je bio na sremskom frontu a i moj stric koji je bio za četnike. Deda mog kuma je bio Nedićevac, njegov stric bio na Golom otoku a moj deda sarađivao sa partizanima. Nikada nije bilo ni svađe ni rasprave o tome, svi su se oni međusobno poštovali i pomagali. Izvinjavam se što možda malo davim ali nije loše da se zna da su neki ljudi ipak ukapirali da se rat završio 1945., ostavili to zlo iza sebe i nastavili da žive kolko-toliko normalno.
И деловао си ми да имаш педигре :)
Мислио сам на помињање у јавним сферама (телевизија, новине). Кад је морало да се помене, било је обавезно ограђивање ("наравно, то само метафорички" и сл.).
Лепу Лукић су седамдесетих "борци" двапут хтели да шаљу на суд: када је отпевала стих "Није, Миле, јединог ми Бога" (пази, не чак ни тамо било ког бога, него баш јединог!), а други пут су хтели да разбуцају целу РТБ због скеча у коме Лепа Лукић, у костиму предратне даме, уз клавирску пратњу Зорана Радмиловића у униформи SS официра, пева "Лили Марлен".
Па "Бен Хур", почетком шездесетих. Цензура у СФРЈ га је скратила практично на пола дужине, јер су избачене све сцене у којима се појављује или помиње Исус.
Итд. итд. цензура је била чудо.