U svetu sve više i više preplavljenom modernim i drevnim dalekoistočnim borilačkim veštinama, boks-klubovima i kursevima samoodbrane, čovek mora da se okrene tradicionalnim vrednostima.
Prenošena sa čela na čelo (koji buzdovan bije šakom u kolena?), Šaka je drevna veština Hercegovaca praktikovana po mističnim arenama, u atmosferi dima i borovine, atmosferi prirode i srče. Tetrebi i mrče, gorske nemani od min-minimum dva metra vežbaju nad medvedima dovoljno nesrećnim da nabasaju na njih u planini, da bi, kada ojačaju dovoljno, mogli da se odmere u areni lokalne birtije.
Isto tako, da bi se Šaka razvila do punog potencijala, telo mladog Ercova ne sme da se često spušta na nadmorske visine manje od 1000 metara, da ne bi izgubio na tupoći (oštrina mu ne treba).
Glavni teoretski postulat Šake je sledeći: "Mali, ojačaj ti koliko možeš, pa ti nećeš osetiti mečku kojoj kolješ mečiće. A kad se izduva, udri."
Reči mudrog oca: "Sine, možeš ti njega da cepaš do mile volje, dovoljno je da njegova medveđa Šaka jednom padne, gotovo je."
