Нешто страшно што се налази у зимници. У рангу је са бабарогом и џекиченом. Катастрашна супстанца за коју су бело, жуто и шарено мачији кашаљ. Приписују јој се случајеви несталих особа широм Холандије, кругови у житу, повод за Други Светски Рат, инквизиција па чак и епидемија свињског грипа.
Одлазим у кухињу видно сморен. У шифуњеру за хлеб стоји убуђали окрајак. Узимам.
У шпајзу никако да лоцирам флаширан парадајз. Тамо негде у углу, као кроз маглу, промаља се једна флаша. Дрпам флашу. Мућкам. Сипам у шољу. Једем буђави хлеб и пијем тај симпатични парадајз. У међувремену на тв-у неки филм. Играју Никол Кидман и још неки. То нема везе са овом причом.
Прилика која седи на столици је моја кева.
" Шта ти је то ? "
" Како шта, на шта ти личи ? Парадајз из флаше "
" Си га промућко ? "
" Јок, сам се промућко. "
" Си одлио са врха ? "
" Не ?! "
" Будало, ту има салицила, саће думреш и да добијеш стопедес тешких наследних болести, има да ти израсте трећа брадавица и да ти нос добије облик браве на улазним вратима! "
" Е баш ти хвала кево, право си срцуленце..."
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.