Sam za stolom jedan čovek sedi

И пије. Ал не преждерава се већ пије лагано, за душу. Његову душу, просто јој било... Отишла је давно и оставила га самог да дочекује ноћи и испраћа зоре у диму и мирису алкохола. Иста ситуација као када жена остави рекао би неко. Није. За жену свако барем некада помисли да ће отићи, за душу нико. Она је некако твоја, лична, мислиш да ће ћеш са њом умрети...док се једном не замислиш и схватиш да те је одавно напустила, оставила те да се сам возиш пистом живота попут онога када те је ћале учио да возиш бајс па те пустио а ти тога ниси био свестан па си вртео педале и убрзавао, возио... Рекох пистом а не стазом јер се стазом шета а живот је брз, најбржи.

Него, да се вратимо за сто. Дивна реченица, зар не? За столом је увек друштво, храна, пиће, забава... Овај пут није дивна, овај пут причамо о човеку који седи сам. Није он чудак који ни са ким не разговара, напротив, омиљен је и свима драг. Позитивна особа. Ко год уђе јави му се, пита да му плати пиће, седну за његов сто, увлаче га у разговор и питају за мишљење и он свима одговара, са сваким разговара, наздравља али празно, без дубине...не знају они да он седи сам иако је кафана пуна.

У људе гледа али гледа негде иза њих. Негде иза тога иза њих. Не гледа нигде... Гледа у црнило, у мртву тачку, у без реда разбацане пикселе који не формирају никакву слику. Гледа он и у жене. И у конобарицу, али је не узима за озбиљно више иако је солидног изгледа за некога ко ради у таквој рупи. Јебао је једном после фајронта мада је "јебао" мало јака реч, више је одрадио посао... Некад је јебао, био чак и добар у томе, сада само одради све механички по протоколу рука овде, курац онде, стани овако, овде јако, тамо нежније, сврш, курац у гаће...ни секс ни било шта друго више нема ту снагу да га оживи изнутра.

Својим шалама се ретко смеје, скоро никад, а туђим шалама се смеје само мозгом јер мозак схвата виц и региструје да је смешан али смеха из душе нема. Или има, можда му се душа смеје негде? Можда га гледа и смеје му се подругљиво у брк? Можда и седи поред њега и наслађује се што пати за њом али не може да одмакне јер се и она везала за њега, за ту олупину, љуштуру без сржи? Ха...па можда су и у шуми...

А добра му је била та душа. Имали су поприличан број лепих момената и, очигледно, превише ружних. Тукао ју је, ударао, није је штедео ни он сам а камоли други...такав је свет, то је еволуција ваљда. Ко би је кривио што је отишла? Неко нереалан, себичан. Он није такав. А можда и није отишла, можда је он отерао?