Samosažaljevajući slučaj

Екстремни спорт. Практикују га особе којима је задовољство да се ваљају у сопственој мизерности и јадима, воле да поједу пуна уста гована па то ти је. Не мора нико други да их храни, узму сами, и то не кашичицом него кутлачом па пуна уста и да прелије.

Таквим примерцима хомо мазохистикуса је највеће задовољство да сами себи подметну ногу и онда се уз оправдано очајавање, јер ето живот је неправедан, бусају у груди као млад горила на алфа женку и кукају како је све тешко. И никада их ништа неће, то сам баш приметио, не знам само да ли због тога што никада ништа нису пробали или се живот стварно, од свих људи на свету, намерачио баш на њих.

Докторирали су археологију па на сваком кораку могу да примете неки згодан камен, који нико други не примећује да се о њега спотакну. Јер самосажаљење је тако лепо осећање, предивно, сви су у криву а ти једини у праву, нико те не воли а ти си баш добар и потрудио си се. Дао си све од себе али ето, Фортуна те мрзи, а ти си се баш својски потрудио. Ма дао си задњи атом снаге и стварно ниси хтео да запнеш о то несрећно зрно песка што се нашло ту неким злим обртом судбине. О небеса, зашто ме не волите?

И тако то иде, зачарани круг који сваки пут све боље хвата у чељуст и жваће као питбул седмогодишњакињи цеваницу. Размишљао сам шта је решење, како помоћи људима који не желе помоћ и осим стандардног бола у курцу за такве индивидуе једино логично решење које ми пада на памет је један здрав, очински шамар и здраворазумско питање "Који ти је курац?".