Neki su gledali u učiteljicu, drugi su pak pogledom pratili šta se zbiva na ulici (oni srećniji koji bi pak sedeli kraj prozora), treći bi prepisivali činjenice u rečima i brojevima sa zelene table..Neko je buljio u ćošak, neki igrali potapanja, urezivali se u klupu. Ali svaki pogled osim jednog upirao je u tačku iznad table, neugledan, okrugli starinski sat, koji je bio često i jedina duša učionice. Delovao je kao mesec sa svojim menama na ljudsko raspoloženje - u petnaestom minutu časa ga izbegavaš, posle 25 minuta drago ti je jer je prošlo pola, a 5 minuta pre kraja već prestaješ da praktikuješ zajebanciju (predavanje ne slušaš odavno), pakuješ knjige i nestrpljivo čekaš da se oglasi tvoj dugogodišnji prijatelj - školsko zvono.
Svojim položajem pogleda bi lišio jedino predavača, koga bi već pre toga zagovarali kako ne bi do kraja pitao. A danas, deca u osnovnoj školi već imaju mobilne telefone, i stari dobri zidni sat je pao u zaborav. Stoji na zidu kao uspomena kojoj su još pre dve godine stale kazaljke, I čeka sledeće krečenje da bude zauvek sklonjen.
