Pognuti glavu pred argumentima sagovornika kada uvidiš da si žestoko pogrešio i da ti nema vađenja. Ćutiš i smrdiš jer znaš da si zasrao ne bi li još zemlje bacio sebi za vrat. Tada ćutanje više nije zlato već mnogo vredniji element periodnog sistema šaljući poruku o prihvatanju činjeničnog stanja i propadajući u vrtlog pod nogama, jer bi svaka nova reč bila kontraproduktivna.
- ...normalno da je popizdela, javile su joj one njene drugarice, ja sam odmah sto do njih bio. Ali ništa nisam hteo da kažem preko telefona kada je zvala. Rekao sam joj samo da dođe po stvari.
- I šta je bilo kad je došla?
- Pa ništa, klasika, histerisala je, "Kako si mogao da 'vataš neku drolju pored mojih drugarica tu i praviš mene ludom, šta će sad da misle, da li si ti normalan, ne želim više da te vidim, blabla". Ja je gledam, i kad je ispizdela dovoljno samo sam je pitao "A šta imaš da kažeš o prisustvu u Giletovom autu, pa u stanu u utorak uveče, a onda napuštanju istog u pola 4 sa raščupanom kosom, razmazanom šminkom i pocepanim čarapama? Tada si mi rekla da ideš kod Sanje jer ju je dečko ostavio a išla si da se jebeš. Još si mi i poruku poslala kada si mu izašla sa gajbe da ležeš da spavaš. Požuri sa kupljenjem stvari, imaš deset minuta, a onda ih bacam kroz prozor."
- Au brate, i?
- Savila je šipke, počela da plače, pokupila stvari i otišla.
