Ukoliko ne obraćaš pažnju na predavanje, sedenje na času je trošenje životnog vremena u svom najčistijem obliku.
Ima dve faze. Jedna je kad besciljno zuriš u zid ili nekoga, razmišljajući o najvećim glupostima o kojima nikad nebi razmišljao da nisi primoran. Druga je pričanje sa drugarima iz razreda o tome ko sad kad i koliko napio i sličnim temama.
Kako god bilo, tih 45 minuta će se zauvek izbrisati iz tvog pamćenja čim zvoni, i tvoj život se nastavlja tokom pet minuta odmora, nakon čega ponovo dolazi ništa, tj. čas.
kad se ovako postave stvari, prosto ti dodje na paziš na času...
