Šetnja beogradskim korzoom

Изашао си у лагану шетњу после прегршт мучних захтева од стране шефа које си морао да урадиш, и исто толико не желиш да знаш ситуација које си морао да гуташ јер те рука тог неког храни. Не само тебе, него и твоју породицу.

Овај пут си кренуо сам, јер би брига о деци отерала онај осећај мирне Босне. Уз цигарету, лаганим кораком шеташ корзоом твог родног града. Гомила људи, непознатих лица и звукова. Ти звукови се, уласком у твоју главу појачавају до неподношљиве јачине. Све ти смета, тензија расте у теби, убрзаваш корак и не желиш да станеш. Људи се смеју, а те би се тако повраћа од те пластике и вештачких грчева на лицу. Хиљаду мисли се мота по глави, све је тако комфузно и нападно, бориш се са безброј проблема који утичу на брзину твог ходања.

Успораваш и размишљаш о томе како набавити новац да прехраниш децу. Мрзиш то што живиш из дана у дан, смета ти што сви упиру прстом у тебе тражећи свој новац натраг, и мука ти је да се пред истим тим људима понижаваш и молиш за још који дан. Ко су они да ти дају дане? Ко? Они нису свесни тога да ти знаш кога би прво убио да имаш пиштољ.

Опет се враћа она тензија, желиш да је се отарасиш али не знаш како ћеш. Одједном, све стаје. Испред себе видиш парче картона на поду. Масно и истрошено парче те дозива, а ти се не опиреш. Седаш, скидаш шешир који стављаш испред себе, вадиш усну хармонику, коју ти је отац поклонио, из џепа старих и исцепаних панталона и почињеш да радиш оно што најбоље знаш. Свираш.

Задовољство је на лицима пролазника, и то ти импонује, а шешир се пуни. Срећан си, јер је брига за оброком исчезла стапајући се у звуке усне хармонике. На крају вечери, купиш оно што си зарадио својим талентом и одлазиш задовољан. Сутра си поново на истом месту, и поново се враћаш том кругу твог живота који је годинама уназад исти. Потпуно исти.