Izašao si u laganu šetnju posle pregršt mučnih zahteva od strane šefa koje si morao da uradiš, i isto toliko ne želiš da znaš situacija koje si morao da gutaš jer te ruka tog nekog hrani. Ne samo tebe, nego i tvoju porodicu.
Ovaj put si krenuo sam, jer bi briga o deci oterala onaj osećaj mirne Bosne. Uz cigaretu, laganim korakom šetaš korzoom tvog rodnog grada. Gomila ljudi, nepoznatih lica i zvukova. Ti zvukovi se, ulaskom u tvoju glavu pojačavaju do nepodnošljive jačine. Sve ti smeta, tenzija raste u tebi, ubrzavaš korak i ne želiš da staneš. Ljudi se smeju, a te bi se tako povraća od te plastike i veštačkih grčeva na licu. Hiljadu misli se mota po glavi, sve je tako komfuzno i napadno, boriš se sa bezbroj problema koji utiču na brzinu tvog hodanja.
Usporavaš i razmišljaš o tome kako nabaviti novac da prehraniš decu. Mrziš to što živiš iz dana u dan, smeta ti što svi upiru prstom u tebe tražeći svoj novac natrag, i muka ti je da se pred istim tim ljudima ponižavaš i moliš za još koji dan. Ko su oni da ti daju dane? Ko? Oni nisu svesni toga da ti znaš koga bi prvo ubio da imaš pištolj.
Opet se vraća ona tenzija, želiš da je se otarasiš ali ne znaš kako ćeš. Odjednom, sve staje. Ispred sebe vidiš parče kartona na podu. Masno i istrošeno parče te doziva, a ti se ne opireš. Sedaš, skidaš šešir koji stavljaš ispred sebe, vadiš usnu harmoniku, koju ti je otac poklonio, iz džepa starih i iscepanih pantalona i počinješ da radiš ono što najbolje znaš. Sviraš.
Zadovoljstvo je na licima prolaznika, i to ti imponuje, a šešir se puni. Srećan si, jer je briga za obrokom isčezla stapajući se u zvuke usne harmonike. Na kraju večeri, kupiš ono što si zaradio svojim talentom i odlaziš zadovoljan. Sutra si ponovo na istom mestu, i ponovo se vraćaš tom krugu tvog života koji je godinama unazad isti. Potpuno isti.
Definicija u znak poštovanja prema uličnim sviračima.
