U teoriji nešto uzvišeno. Dramatično. Ponekad i romantično. Uvijek gledaš to po filmovima, glavni lik šeta po kiši, iza svira neka dramatična muzika, i u tom trenutku se njegova realnost izbistri. Sve mu se složi, i odjednom shvati rješenje svih njegovih problema. Jeste, al u kurcu.
U praksi to izgleda malo drugačije. Prvo treba spomenuti da je šetnja sama po sebi besmislena stvar, i onaj ko je nagovorio ljude da idu u šetnje je vrhunski trol. Ideš negde, a ne moraš. Niti ideš ka nečemu, niti bježiš od nečega, već samo ideš. I ajde to što odeš bez neke svrhe, nego još moraš i da se vratiš! Ali nema veze, ako to i prihvatimo kao nešto normalno, onda tu uskače kiša. Kišu je lijepo vidjeti samo kroz prozor ili na televiziji. Ako voliš stvarno da budeš na njoj ili si na heroinu, ili si kvazifilozof i neshvaćena duša u pokušaju pa si se previše izložio na citate Boba Marlija, jer kako drugačije možeš da vidiš hektolitre vode koji polivaju asfalt i drveće kao nešto uzvišeno.
Ipak, kreneš tako u šetnju. Odmah na početku te 'ladan vjetar spiči u lice, pa žmirkaš ko svraka na jugovinu. Raširiš kišobran ali to kurca ne pomaže, jer kiša ne pada pod perfektnim uglom od 90 stepeni kao na filmu, već ti je vjetar nosi u lice. Kišobran moraš držati ispred sebe ko da intervjuišeš nekoga, i isti ti u najboljem slučaju zaštiti glavu i gornji dio tijela do pupka, dok ostatak izgleda kao da si izašao iz poplave. Pritom ti vjetar gura kišobran, pa moraš non stop da se rveš s njim i pomalo imaš osjećaj kao da vodiš bika na grmečku koridu.
Nema veze, sad si izašao, nećeš se sigurno odmah vraćati. Ubrzo, koliko god pazio, moraš da staneš u neku lokvu, i da bar malo pokvasiš noge, ako ne, onda će automobil u prolazu da prođe kroz neku i on će da te pokvasi. Svakako, mokar si. Hladnoća ti grize obraze ko da si ona riba Tošeta Proeskog, nos polako počinje da ti curi, i primjećuješ da ti svu pažnju odvlači borba sa kišobranom i izbjegavanje lokvi, te polako shvataš da ono dubokoumno razmišljanje iz filma možeš okačiti mačku o rep. Sve više uviđaš da ovo i nije bila tako dobra ideja.
Odlučiš da zapališ cigaru, bar da imaš neki merak. Naravno, vjetar duva 300 na sat, i počneš da se okrećeš oko svoje ose ko krme na ražnju, ljudi gledaju da li si narkoman ili su te buve napale, a ti pokušavaš da nađeš ugao pod kojim je možeš zapaliti. Kad te već palac zaboli od onog točkića za kremen, konačno je upališ. Ali ubrzo vidiš da vjetar nosi sav dim i žar sa cigare direktno u tebe, gledaš je u strahu ko vrelo mlijeko na ringli, bojiš se da se ne ugasi i više ti se i ona popne na kurac, jedva čekaš da je završiš i baciš. Psuješ sve bogove od Zevsa na ovamo, i konačno odlučiš da ideš kući.
Kući dolaziš mokar, hladan ko leš, umoran i nos ti curi. Dovedeš se u red, odvrneš grijanje, pogledaš kroz prozor, kažeš kiši da se napuši kurca, legneš i upališ film. Život je ponovo lijep.
