Изумрла врста пса коју су фурали средњевековни српски јунаци. Није то био обичан пас. Огроман, медведолик, рундав и глават. Могао је теле у зубима носити. Говорило се да је био храбар као онај ортак из детињства што је смео ноћу на гробље. Увек уз свог господара, веран и одан, препаметан. Ни један никада није умро природном смрћу, већ у борби, штитећи свог господара.
Занимљиво је да није јунак бирао свога Силвана, већ је Силван бирао свог господара. Млађани јуноша уђе тако у штенару, кад штенад силванска прогледа и протрчи и ако је његов Силван ту, он ће доћи код господара, ако није... Па онда чека следећи окот.
Било би лепо да и данас постоје овакви пси, а не они полудивљи, стероидима напуцани, које ни да шеташ не можеш након петог месеца јер могу руку да ти ишчупају.
дрмање десетогодишње шљиве у дворишту и констатација ортака:
- Ау брате шта ти је ово?
- Мешанац Шарпланинца и Вучјака, што?
- Прави је Силван, види га, Меда. Де си Медо, Медо куц куц куц!
- Не зове се меда већ Џеки.
- Дај бре, назови га некако моћно, Кербер или Страхор.
- По мом мишљењу, довољно је моћно и без моћног имена.
Kada pitate dva čoveka o nečemu, dobićete više od dva mišljenja. Na toj osnovi je stvoren Vukajlija. Rečnik slenga i idioma.
Kompjuterska Biblioteka · 7. Maj 2009.
Nešto као мој псоглав само што силван има господара док псоглав нема , волим о псима +
Добро Корнелије, Псоглав је утвара из Ада, Демонолико биће.
Силван је био само пас...
Вокаси, лијепа причица. Радо даривам +
Zaista lepo bilo čitati.
+
И писати било лепо, могу ти рећи.
Inače nadam se da će ova defka malo poterati ljude da pročitaju koju po netu o Silvanima.
+++
Kakav dodatak scenografiji!