Izumrla vrsta psa koju su furali srednjevekovni srpski junaci. Nije to bio običan pas. Ogroman, medvedolik, rundav i glavat. Mogao je tele u zubima nositi. Govorilo se da je bio hrabar kao onaj ortak iz detinjstva što je smeo noću na groblje. Uvek uz svog gospodara, veran i odan, prepametan. Ni jedan nikada nije umro prirodnom smrću, već u borbi, štiteći svog gospodara.
Zanimljivo je da nije junak birao svoga Silvana, već je Silvan birao svog gospodara. Mlađani junoša uđe tako u štenaru, kad štenad silvanska progleda i protrči i ako je njegov Silvan tu, on će doći kod gospodara, ako nije... Pa onda čeka sledeći okot.
Bilo bi lepo da i danas postoje ovakvi psi, a ne oni poludivlji, steroidima napucani, koje ni da šetaš ne možeš nakon petog meseca jer mogu ruku da ti iščupaju.
drmanje desetogodišnje šljive u dvorištu i konstatacija ortaka:
- Au brate šta ti je ovo?
- Mešanac Šarplaninca i Vučjaka, što?
- Pravi je Silvan, vidi ga, Meda. De si Medo, Medo kuc kuc kuc!
- Ne zove se meda već Džeki.
- Daj bre, nazovi ga nekako moćno, Kerber ili Strahor.
- Po mom mišljenju, dovoljno je moćno i bez moćnog imena.
Inače nadam se da će ova defka malo poterati ljude da pročitaju koju po netu o Silvanima.
+++
Nešto као мој псоглав само што силван има господара док псоглав нема , волим о псима +