Sa 19 godina je bilo lako, mislio si "prazna gajba, ribe, cirka, razvlačiću se kao debela ruska mačka, matorci šalju kintu... ovo je život za mene, o, da da da." I bio je. Faks te nije brinuo pretarano, jebem mu mater, šta ako nisi dao uslov, još si mlad, ima veremna, ljudi studiraju i u svojoj 40. Para nema pa nema, ali nekako uvek bude dovoljno. "Biće bolje, ček' faks da završim." U međuvremenu si skontao da ti na gajbu dolazi sve manje riba, ne možeš baš sa sigurnošću da tvdiš da li je to zbog ispalog škembeta ili tobožnjih bora koje samo žene mogu da primete, ili što su, pak, izgubile smisao za TVOJ humor. Godišnjakinje ti nekako izgledaju tromo, barem one koje se nisu udale, pa se okrećeš mlađanim ženskinjama, znajući da većina njih samo čeka vas... u najboljim godinama. Čudio si se nekada kako tvoje osamnaestogodišnje drugarice uvek furaju neke matore tipove, gde li ih nalaze, bokte, ali, avaj, eto sad ti je jasno. "A što ne nađeš nešto da šljakaš?", "Nemam kad, moram da učim."
Onda te svadba najboljeg ortaka, drugaričin porođaj, odlazak roditelja u penziju navede da se okreneš. E, tad skontaš kako se pada u depresiju.
