Osećaj koji se redovno javlja kod bubnjara usled zabijenosti u zadnji deo bine, odnosno nebivanja u centru pažnje, odnosno nedobijanja iste količine aplauza koji dobija pevač/frontmen koji je prvi na meti brushaltera koje bacaju popaljene sisate obožavateljke.
Naročito dolazi do izražaja kada je frontmen nepravedno frontmen, tj. kada je bubnjar talentovaniji i bolji muzičar od frontmena, što se dalo prepoznati kod gorepomenutog, u odnosu sa pokojnim Kurtom. Onda sva ta frustracija kasnije izbije u želji da se gostuje na svakom mogućem projektu i da se pravi duet sa svim mogućim izvođačima, od Tozovca do Lemija.
Kurta: :izdrkava se, od 100 tonova u sloaži pogodio ukupno 2, žica mu raštimovana, glas puca, promašuje tekst:
Dejv (u sebi): Bolji sam gitarista, bolji sam pevač, bolji sam tekstopisac, ma, bre, bolji sam muzičar, a opet samo NJEMU pokazuju sisurdače! Neću više to da trpim! Što se ne rokne više, pa da mogu da si napravim bend!I ovaj se rokne, a ovaj napravi bend...
