Obično jedino (s razlogom) slobodno sedište u autobusu. Čak i naporna baba, kojoj je glavni cilj ne da sedne, nego da zauzme pol pozišn do vozača, se radije odluči da stoji.
(ulazim u bus, puno k'o šibica, vozač nadrkan, nigde mesta slobodnog, neki mali klempavi se uvalio i gleda me sa podsmehom, a neka starija žena me vuče za rukav)
- Sinko, želiš li da sedneš? Baka može stajati, a vi mladi čuvajte snagu i zdravlje.
- Ma ne, nije mi teško da stojim.
- Znam ja da ti to kažeš iz pristojnosti, tako i treba, ali ja svejedno više volim da stojim.
- Meni zaista nije teško stajati, a Vi ste starija osoba, pa mi je zaista neprijatno da Vi ustanete zbog mene.
- Šta znam, valjda sam navikla više da stojim. U moje vreme...
(Markovi konaci, više ne slušam babu, nego jedva čekam da izađem iz busa da opalim seftu malom klempavom pošto znam da izlazimo na istoj stanici)
-...zato ja ipak insistiram da ti sedneš. Neka ti ne bude neprijatno.
- Ma pali bre, baba, nisam ja od juče. Putujem ovim busom svaki dan, valjda znam za sjebište. (vozač se okrenu i klimnu glavom uz kez od uva do uva) Sad verovatno imaš rupčagu na toj svojoj suknji sa buvljaka, a i neka kad već nećeš da priznaš da te žulja, nego hoćeš da mi ga onako elegantno metneš. E, da..a sela si i u žvaku..bravo, mali klempavi.
