Parče betona, trave ili utabane zemlje koje te o svetu, životu, hijerarhiji i samom sebi nauči daleko više nego kućno vaspitanje + osnovna i srednja škola. Najvažnije lekcije, najkorisnije veštine i najdublje traume čovek pokupi na malom fudbalu.
Za početak, najbitnije je da ne kasniš, jer ako si zakasnio ne igraš, a sedeti sa strane i neučestvovati je daleko teže nego učestvovati na bilo koji način, makar i kao golman kog napucavaju bubamarom.
Ako si već stigao na vreme, stičeš pravo na mogućnost da te izaberu, što je jako važno i škakljivo jer - naime, niko drugi te nikada i nije birao. Mama i tata te nisu birali, brat i sestra te nisu birali, nigde te nisu birali...Stojiš dakle sa strane i ćutiš, da ne bi dobio macolu ili zaušku; po pravilu, dvojica koji u hijerarhiji zauzimaju dva najviša mesta (jer su najstariji ili najbolji), od kojih ni jedan nisi ti, odigraju par - nepar, kako bi utvrdili ko će prvi da bira. Shvataš dakle da je biti jači i veći bolje nego biti mali gedža, jer ti ostavlja više mogućnosti. Shvatiš i da je najbolje da se uvek, ili kad god je moguće, nadješ u situaciji da ti biraš a ne da biraju tebe, ili za tebe. Moliš Boga da te ne uzmu poslednjeg, jer to i nije izbor, već si eto kusur koji je, sticajem okolnosti, nekome dopao. Biti "izabran" poslednji je već ozbiljna trauma i činjenica sa kojom si ostavljen da se nosiš kako znaš i umeš. Još je gore medjutim ako vas se skupio neparan broj, ili vas je previše, pa ostaneš u onom škartu od dva - tri dečaka koji sede i posmatraju, čekajući drugu decu da naprave treću ekipu.
Ako su te izabrali - dobro je, jer pre svega, nisu ti zauvek ubili samopouzdanje, a samopouzdanje će ti u životu dobro doći. Kreću radost i ushićenje, pao ti je teret sa srca...Ništa se ne pitaš, ali nema veze, igraš, a to je najvažnije, jer mada igra ume da boli, naučiš da sve što može da krvari može i da zaraste, nisi od gvoždja ali nisi ni od stakla. Naučiš odmah i da psuješ. Prvo psuješ loptu jer je nisi šutnuo kako si hteo i nije završila gde treba. Zatim psuješ drugog klinca koji te je "pokrljao", birajući najsočnije psovke koje si čuo od ćaleta kad se svadja sa komšijom, kako bi delovao što opasnije. Zatim učiš da nije baš jednostavno potući se sa nekim, već je bolje gurati se u grudi i vikati šta je šta oćeš. Naučiš i da se sa većom i krakatom decom ne isplati tući jer ćeš neizostavno dobiti batina, a to ne želiš. Naučiš i da ne psuješ ničiju majku, jer to je provokacija koja se ne prašta. Naučiš i da klinac čija je lopta mora da igra, makar ga birali pre nego tebe koji si hiljadu puta bolji - sediš dakle kraj linije i mrziš ga iz dna duše, mada si naučio i važnu lekciju da život nije uvek pravedan i da je bolje imati nego nemati. Naučio si doduše na teži način, no svejedno, svaka škola vredna učenja uči se na teži način. Ožiljke ćeš lečiti posle, u kafani.
