Jedna od najiritantnijih stvari koje ti se mogu desiti na ovom šugavom svetu budala i kurvi. Da je fotoaparat postojao u Danteovo vreme, sigurno bi u nekom krugu Pakla ljudi provodili vreme slikajući se sa svojim najrođenijim. Dobro, tada si imao ono grupno slikanje kad vas mladi umetnik iz Firence slika po ceo dan dok vi stojite i smešite se. Ali dobro, to je bio doživljaj, jednom u životu. A danas, svako veće okupljanje srodnih spermatozoida koji su preživeli odmah fotografisanje do besvesti.
Nije bilo toliko strašno ni kad su bili oni stari fotoaparati kada si imao 30 slika u aparatu ili manje. Kad te uslika tu je kraj. Jebi ga, ako si zažmurio ili zinuo kao nilski konj, to je tvoj problem što će cela uža i šira rodbina misliti da si mentalno zaostao.
Sada kada postoje ona digitalna sranja gde svaku sliku možeš da vidiš i obrišeš, proces fotografisanje traje i traje... Te slikaj se sa tečom, te sa strinom koju nikada nisi video, te sa hajdučijom čeljadi, te sa babom, hajde sine, neće baba još dugo, treba to iskoristiti pa se slikati dok još diše. Dok se fotografišeš sa svim članovima svoje obimne rodbine, ne vidiš na oči od silnog blica i na licu ti je i dalje izveštačeni osmeh koji se ne može skinuti sa lica kao da si šlogiran.
