Velika je verovatnoća da ste naišli na nekoga ko često baš i ne priča mnogo, ma, bre ništa ne kaže, ali kada vi vodite svoj monolog sa njim, osećate se kao da se nikada bolje niste sa nekim ispričali. Ima takvih osoba, ni sam ne znaš kako na njih naletiš, imaju valjda nešto u očima. Malo drugačiji sjaj od tvog, pogled malo naviše, često i neku gospodsku crtu u licu. Slušaju, ne znaš ni sam kako, i, ono najbitnije, zašto? Kada ni tvoje priljatelje često ne zanima šta pričaš, pa, ionako pričaš o istim stvarima svaki dan. Postoji ta neka crta, neka crta koja ne sme da se pređe dok si u poznatom društvu, neke stvari se ne govore. A treba ih reći. O neuspesima i nesrećama se ne govori, čuje se, ali se ne govori. Pa, nije to za ljude, zar ne? E, pa ovi ljudi ne misle tako. Zapravo, ko zna šta misle, oni ćute i gledaju, a ti naletiš na njih, i otvoriš se kao slavina. Sve izađe, isteče, i onda možeš ponovo godinama da čekaš da se sve što želiš da kažeš ponovo nakupi, dok ne naiđeš na novog slušača. Ko zna gde, i zašto. A onda ti on kaže dve tri reči i pogodi u centar, kao da ti da mapu i pokaže gde da kopaš pa da sebi pomogneš, i ti se zapanjiš. Oće to. Tvoje još samo da uzmeš da kopaš na ''iksu''.
-Eee, moj dečače, kakvi smo ti mi svi kapetani bili, nije bilo hrabrijih od nas! Ti, tamo! Naspi još jedno i meni i mom prijatelju!
-Da, kapetane, hoćete li sa mnom i Sneškom na put, imam jednu priču koju valja istražiti.
-To je to! Onaj ko je bio na moru ne zna za strah, idemo!
