Slušaj bre šta čovek priča

Заповедна узречица која упућује на неки необориви ауторитет који исијава богатим емпиријским одсјајем. Тај стамени стуб, мајеутски наратор обично је неки очев пријатељ са којим је он прошао више сито него решето и увек је спреман да просветли неискусне и зелене душе, које морају бити свесне да шта год урадиле никада неће моћи да се пореди са доживљајима поменуте константе.
Наравно, није увек тај фантом речи и доживљаја неки очев пријатељ, то може бити неки политички лидер који се појављује на телевизији, професор, психолог, педагог... простије речено битно је да поменути мора имати наративне способности Андрића и животно искуство Корта Малтезеа.

У самим почецима, млађе раздобље живота, те приче 1001 ноћи могу имати занимљив призвук, али када се понове исто толико пута онда изазивају хроничну апатију. Тореадорска смиреност и елоквентност говорника изазива мастурбативне реакције окружења, нагонску спремност да слепо пратиш сваки његов покрет, ако треба у бунар, онда у бунар. Уз пуно навалентности посредника који се налази између мудрослова и тебе, без њега та ситуација нема праву чар, јер апел: ,, Слушај бре шта човек прича!'' припада посреднику као добошару рата.

Прихватањем да саслушаш приче можеш свашта чути, како је неко преварен, пребијен, како су поваљене најбоље рибе свога времена, како су направљени велики спортски подухвати... и многи други изливи памети који су обични случајеви који се могу видети сваки дан, али ипак глорификовани.