Prototip seoske srpske devojke. Gipke građe. Sitnotrepćućih očiju. Tamne kose, gustih obrva, sa dva ornamentno raspuštena pramena dok ostatak dalje seže u pletenicu.
Mirna.
Nikad neće opsovati. Nikad neće podići ton. Neće reći ''Ne mogu'', al' neće reći ni ''Neću''. Jbg. Lepo vaspitana.
Uvek po strani. Ne ulazi u priču, ne ulazi u konflikte, ne busa se, ne buni i uglavnom je svi vole. Voli i ona njih. I sve to ćutke.
A onda padne mrak. Nju sve nešto svrbi. Nju svrbi a češe se celo selo. I sve tako, ćutke.
Ne prođe puno, studen izvor utrobu ne mije. Napupila ruža u dnu pupka. Svi su cvet mirisali, sad plod niko da ubere.
- Što plačeš oco? Što bilo?
- Mileva se udaje.
- Kako kad još dete si je ona?
- Dete si je, dete će si čuva!
- Ao, oco ne biva. Koj gu je obeščastija?! Koj je mladoženja??
- Ćuti le, sinko! Da gu nađemo prvo, posle će gi biješ na gomilu.
