Elem, to su monolozi ili, kako bi pripovedač rekao, anegdote o određenim događajima i situacijama čija je poenta od krucijalnog značaja za opis te situacije ili o nivou važnosti osobe o kojoj se govori. Uglavnom je to upravo osoba koja kazuje priču.
Problem je u tome što samo kazivanje ubija u pojam koliko je dosadno i neverovatno smarajuće već posle 3 - 4 rečeice. Veoma opsežno objašnjavanje, suviše čudnih zapleta, koji su trebali da prvenstveno posluže za lakše razumevanje onoga o čemu se priča, još više komplikuju samu radnju i poentu priče i time je vode u beskonačnost za koje vi nemate živaca.
U nedostatku mesta u Vujaklijinom ili kojem drugom rečniku na internetu postoji mnoštvo sajtova, među njima Vukajlija, gde možete da vidite na kakav sve način ljudi vole da razgovaraju na opšte zgražavanje lingvista. Tako da se tamo može videti da ljudi fejsbukuju, fejsbuče, da im je fejs ubagovao. Ili čak poređenje čuvenog prideva „kul”: kul, kulji, najkulji.
Emisija RTS-a "Oko Magazin · 24. Novembar 2009.
da da. to je ono kao kad blejis sa dve osobe, i jedna u zaru price kaze "haha, ko onda kad sam pljuno obezbednje", i iznenada se setivsi da ti to neznas, krece da ti prepricava celu pricu, pocevsi od toga sta je obukao, kako je dosao do kluba, i sve vreme te gleda kao da je neverovatno zanimljivo oboma, i uz izliv smeha zavrsava pricu sa "i onda sam ja pljunuo lika iz obezbedjenja".
kratak pogled na tvoje kruto, bezizrazajno lice ga baca u stanje zbunjenosti...