Sa teškim uzdahom gledaš u njega, znaš da je ponovo došao taj dan kada moraš da se voziš u vozu ove naše 50 godina zaostale države. Smorovoz nije bilo kakav voz, to je voz u poluispravnom stanju u kome se voze poluispravni ljudi, ljudi koji ne žive nego životare. Nađe se poneki entuzijasta, ali njih je veoma malo a i oni se s vremenom uklope u poluživu masu smorovoza. Voz koji je spor i sa sobom nosi ogromne količine tjeskobe i smora. U tom vozu sjediš i razmišljaš ali rijetko kad o lijepim stvarima, većinom se pitaš kad sam to toliko zajeb'o u životu pa sam završio na ovom mjestu. U tom vozu te tvoje misli o tvojoj situaciji smore da bi na kraju samo blagotelećim pogledom gledao u prazno, bez misli, bez zvuka. U smorovozu ti si samo još jedan čovjek sa slomljenim duhom, srcem i praznim novčanikom.
- Karte na pregled!
- Nemam kartu, nemam ni ličnu kartu, niti ću da kupim kartu, niti ću da izađem na sledećoj!
Obožavam ove naše vozove. Ok, mogli bi za nijansu brže na određenim deonicama (čisto da ne gledaš deset minuta u isto drvo), ali ne previše. Imaju dušu. Ne želim one sterilne vagone bez kupea, tj. hodnika. Hoću hodnik u kojem možeš da protegneš noge, isčiliraš saputnike, gledaš u livade dok ti zbog napola spuštenog prozora vetar kvari šiške, kupe u koji kondukter ulazi tako što prvo pokuca, ako skonta da putnici dremaju...
Ja u "smorovozu" uživam, jedno od retkih mesta gde mi se izgubi onaj osećaj da je poenta života samo da negde stigneš na vreme i budeš tačan. U netačnosti je sloboda.
eh!