Priznajem, da nisam temporalno indisponiran k'o što jesam, pa verovatno bih dao i poslednji sestercij za nedeljni ufur u Koloseum, da zadovoljim te sadističke porive i tu žeđ za krvlju, vrline tako prirodne i uobičajene za jednog zdravog i pravog mladog muškarca kakav ja naravno i jesam.
Budimo realni, ja i izvesni crnomanjasti Pablo Luis Noriega iz Perua imamo jednog zajedničkog, veoma dalekog ali svejedno pretka, i taj nam predak sigurno nije okopavao kukuruze radnim danom. Ne, naprotiv, lovio je. Prvobitni muškarac i jedan prilično krvav sport brale. Takve i ja sada u ovome dobu i vremenu preferiram. Da gledam naravno, ne da igram. Zapravo, baš taj "Krvavi sport" mi je jedan od omiljenih filmova a Žaca Klod moj lični i personalni idol!
Naravno, on i svi ostali žestoki akcioni heroji koje moja devojka ne podnosi.
"Bebčeeee, a da idemo gledati večeras "Ah ta ljubav" u kino?!"
"Ah, ta ljubav."
"A ne budi takav, znaš kakva emotivna i dirljiva priča o dvoje mladih ljudi koji..."
"Mala, ne seri. Slušaj me dobro sada! Jedina dirljiva i krajnje emotivna korelacija između dvoje mladih ljudi VREDNA pažnje jeste ona koju sam odgledao nekada davno na VHS-u, između jednog divnog, atletski građenog mladog Belgijanca i najopakijeg Kineza koga je ovaj svet video još od vremena Njegovog Proleterskog Gospodstva Mao Ce-Tunga, mladog Čong Lija. Pa taj je cevanicom potporne stubove izbijao. Čong Li, ne Mao Ce-Tung. Što će reći, ne seri. Zovi neku drugaricu pa idite zajedno a ja ću se već snaći za neku akciju večeras. Namirisao sam krv i neću se smiriti dok neko nekome ne razbije arkadu, ili bar pičku. A ovaj, je l' ima sretan kraj taj film što hoćeš da gledaš?"
"Um? Aha, pa da, pazi..."
"Prestani pričati."
