Šest dana nedeljno odlaziš na posao koji prezireš iz dna duše. Ljudi koje tamo srećeš su mahom nepodnošljivi, obaveze i norme ispunjavaš sve teže jer i vreme provedeno tamo sve manje ispunjava tebe. Zorom, dižeš se iz udobne postelje i otkidaš od tela što sanjivo se meškolji, i zajedno sa sličnima, desetinama - stotinama miliona drugih krećeš put života koji si manje - više birao. Nisi u svojim mukama ni sam, ni prvi, poslednji, jedini...I drugi se muče jednako kao ti, ali ta činjenica pruža ti sve manje utehe. Stariš. Jedino što te zapravo zadržava na poslu jeste vrlo dobra plata koju primaš, no i ta činjenica gubi na značaju jer osećaš se prazno, jeftino - osećaš se loše i pucaš. Hiljadu puta si želeo da batališ sve i odeš, no i dalje si tu, ubedivši sebe da ni drugde neće biti bolje - dobijaš sede i gubiš živce, vraćaš se kući težak i sumoran od dana na izdisaju, i osećanja da si prodao i izneverio samog sebe.
Jednog dana, saopštava ti da je trudna - beba je dakle na putu, i ta te činjenica menja položaj i ugao posmatranja; stvari nisu ništa manje loše, ali sada je nezgodno misliti na sebe. Trpljenje dobija drugačiju dimenziju i značaj. Rodi se dete, i nakon nekog vremena radosti i euforije život se vraća starom hodu. Doduše, noćima ne spavaš kako treba zbog grčeva i zuba koji rastu, zbog tudje muke i samovolje. Na poslu nisu ništa bolji - naprotiv, i dalje gubiš razum, zatičući sebe u mislima gde štanglom, ili mačem, uspostavljaš kontrolu i vraćaš stvari u red. Sve mračniji i teži vraćaš se kući, no kad otvoriš vrata, i setiš se da postoji to malo, bespomoćno stvorenje koje zavisi od tebe (koliko već i sam zavisiš od njega) - sve ono prethodno gubi značaj, bledi, i u trenutku nestaje. Sve se može istrpeti, podneti, izgubiti - gradovi mogu pasti, planine se istopiti - nevažno je, jer više nisu važni.
