Letnjoj spavaćici. Tankoj, gotovo providnoj, na bretele.
Predivan prizor za budnog posmatrača merakliju. Noć je topla, ne i sparna, spavačica spava na boku, otkrivena, sa jednom rukom pod obrazom. Miris usnule žene ispunjava sobu. Kosa joj je pala po jastuku, otkrivajući tek delić vrata ispod uha. I golo rame sa kojeg je skliznula bretela...
On osluškuje njeno ravnomerno i duboko disanje, i gleda, opčinjen, netremice, kako se osmehuje u snu jer nešto lepo sanja. To i njemu izmami blagi osmeh a onda mu pogled sklizne nadole. Topla je noć, spavaćica se zadigla visoko, belina golih nogu prija posmatračevom oku. Ispod skuta spavaćice tek-tek se nazire linija pregiba između oble guze i meke butine...
- Da li da nastavim da je posmatram i uživam u ovoj čaroliji letnje noći ili da rizikujem da je probudim krenuvši rukom od stopala, preko lista, lagano naviše...
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao;
Da je čujem uzalud sam danas kušao;
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć;
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare svezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone;
U snu dođu, da me vide šta li radim sam...
Ali slutim, a slutiti još jedino znam:
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san i java pokriva;
Mozda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
Mislim da sam skontao na šta ciljaš, ali kaži to jasno, da svi razumeju, kritika uvek treba da bude precizna.
U prvi mah sam pomislio da se tvoj komentar odnosi na prethodne komentare.
Oprosti Bulgakove, odnosilo se na ovog što udara minuse na sve. Učinilo mi se da je izminusirao sve najnovije defke, no, ne bi tako.
Aj kad sam tu, da kažem da mi se do početka posljednjeg pasusa činilo da je ovaj meraklija kakav vampir ili takvo nešto :) A plus je pao odavno još.
Ova ti je glatko išla pre 4 meseca. Čik sad definiši spavačicu u frotirskoj pidžami...i još ako joj zebu noge.....skoro da je nemoguće!
O, lepo je videti tvoje komentare ponovo... Bar nešto pozitivno na ovom sajtu.
Pa sad, teško, ali ne i nemoguće... Uz uslov da je gornji deo pidžame na raskopčavanje i da ne nosi ispod dve potkošulje. ;)
Lepo