Dok pada uvelo lišće preko ekrana, ide muzička numera ''Druge se pesme čuju'', u izvođenju Maje Odžaklijevske i Ogija Radivojevića (onaj lik što peva onu pesmu ''Možeš ti to, cico, hoćeš, al' nećeš da mi daš''). Pesma nije bila ništa manje crne tematike, nego bilo koja druga pojava devedesetih, pa ima očajničkih stihova poput: ''Kud da krenemo sada kad snovi se gube?'', ''Leteli smo mi visoko, ali smo pali potom'', Izgubili smo jasnu metu, svi smo nekome krivi'' i ''Kako smo i mi negde nestali sa svojim jedinim životom''...
Sve u svemu, totalno skenjavajuća pesma od koje ko tad nije prerezao sebi vene, može biti siguran da neće nikada.
Činjenica koja dodatno skenjava stvar jeste ta što su mnogi od nas tada bili školarci, a serija je emitovana u nedelju uveče, što je sam po sebi skenjan termin, kad pomisliš da moraš da se dižeš ujutru u sedam, pa u školu, gde te čekaju nadrkani nastavnici, skenjani zbog završetka prethodnog dana, ostalih sranja u životu i završne špice dotične serije.
