Srednja familija

(Истинит догађај, имена измишљена)
7 сати ујутру. Звони мобилни телефон. Иако је Драган још у полусну, ипак се јавља.
Драган: Хало?
Столе: Где си, Драгане, кућо стара, овде твој ујак Стојан!
Драган: Немам ја никаквог ујака Стојана.
Столе: Како немаш!? Чекај, јеси ли ти Драган Илић?
Драган: Јесам.
Столе: Па ја сам твој ујак Столе! Упознали смо се на слави код твоје тетке Јованке пре девет година
(тренутак тишине)
Драган: Јаој, присећам се нешто. Па како то да си ти мени ујак?
Столе: Како, како? Па, овако: твоја мајка Славица и тетка Јованка су рођене сестре.
Драган: Јесу...
Столе: Њихова мајка је твоја баба, Стојанка...
Драган: Јесте, мајку му...
Столе: Е, њен отац и мој отац су рођена браћа од стрица!
Драган: Па добро, хајде да те назовем рођаком, али ујак је ипак мало претерано... Шта ти треба?
Столе: Е, па немој тако. Нисмо баш род најрођенији, али нисмо баш толико далека фамилија. Твој чукундеда и мој прадеда су исти човек. Нека средина ваљда постоји...
Драган: Ма да... Шта ти треба?
Столе: Ништа, синовац, само сам хтео да те чујем како си ми... Слушај, долазим прекосутра послом у Београд, па сам хтео да те питам: рече ми Стојанка да ти је жена с децом отишла на море, па сам чуо да имаш слободну собу два дана... А хотели скупи...
Драган: Што ми лепо одмах не кажеш да би да преноћиш код мене...
Столе: Ма неее, не зовем ја заиста зато...
Драган: Хоћеш да те довезем са станице, да не плаћаш такси?
(...)