Ona sprava u kupatilu od 120 litara sa kojom se rveš u kadi dok pokušavaš da se istuširaš.Doduše više puta je poslužio da se ne srušiš dok čekaš da te hladni mlaz vode otrezni.Dešavalo se da dok se natenane spremaš za grad,baš njemu sročiš pričicu za onu malu što ćeš da je muvaš večeras,čisto malo da provežbaš.Nekad udješ u kadu i gledaš ga sa mržnjom.On ima 2/3 kade,a ti onu 1/3.Mada on je verni prijatelj;kad si sam kući samo ti i on znate da je svih 120 litara otišlo na tebe.
Jednog dana vašem dugogodišnjem druženju dodje kraj.Gledaš kako grdosiju iznose iz kupatila,sledeća stanica je otpad.Dobijaš duplo manji,funkcionalniji bojler.Cela kada je sad tvoja.Nema više grdosije da ga psuješ što ti je zauzeo celu kadu.Odjednom,shvataš na neki suludi način da ti je žao što grdosija više nije tu.
Dolaze ti sećanja na neke stvari koje si voleo,koje si nosio i koristio i koje su na kraju od iznošenosti morale da se bace.Onaj prvi auto koji si kupio,koji niko više nije mogao da sastavi,jakna i kaubojke koje si i od sebe samog sakrio da ne bi morao da ih baciš.I onaj stari stan,od koga su sada samo zidovi ostali.
Onda kažeš sebi-ma to su samo stvari.Ali često i stvari imaju dušu i čitav jedan deo tvog života sa sobom.
