Endemska vrsta balkanskih krajeva, veoma raširena u Srbiji. Kao što im ime govori, pripadnici ove sekte obilno i nehumano ŽDERU LUKAC (lat. allium: luk, otuda i naziv).
Sekta je istovremeno veoma popularna i izrazito nepopularna, dok su prema njoj ravnodušni jedino malobrojni srećnici koji se sa pripadnicima sekte spletom neobjašnjivih okolnosti još uvek nisu sreli.
Iako ponekad izgleda da u okviru sekte postoje 2 struje, žderači belog i žderači crnog, sekta ima unisoni pogled na svet, a dominirajući luk nema metafizičkog značaja.
Poput ostalih prirodnjačkih sekti, i ova sekta baštini krajnje pojednostavljen pogled na svet - "sve je u prirodi, čovek je bolestan jer se od nje udaljio, samo povratkom prirodi 'otuđeni čovek novog doba' će se vratiti svojim korenima..." i slična sranja. Naravno, sve to se postiže žderanjem enormnih količina luka. Put do nirvane nikad nije bio jednostavniji.
Iako njihovo prirodnjaštvo teoretski zvuči pacifistički, pa čak i primamljivo, u prvom direktnom susretu sa predstavnikom sekte gubite ne samo simpatije ka toj ideji, već najednom počinjete da mrzite sve članove sekte. Međutim, uviđate kako to nije dovoljno, te počinjete da mrzite i samu prirodu, i stoga naprasno počinjete da bacate đubre sa terase, naročito plastiku jer ste negde načuli da je ona najštetnija, krećete da osvetnički gazite travu gde god je vidite (pa čak i u ganc novim šimikama), te oduševljeno odlučujete da staru veš mašinu arhivirate direktno u rečno korito. Kad Vas tom prilikom zatekne komunalna policija, neuspešno pokušavate da prodate priču kako ste i sami zanesenjak prirodom, te da zapravo prinosite žrtvu rečnoj boginji Boschidi.
Sektaš: Izvini, da li bi mogao da mi otkucaš kartu, da se ne provlačim?
Neprosvećeni: Svakako, evo čim pokupim svu ovu kosu koja mi je opala kad ste mi dunuli u lice.
Eh, a Zelen Lukac? :D
*
Učlanio se u sektu odavno...