Čovek sa teškom mukom.
Razne su bitange, sitni đilkoši, bore todorovići i komunistički komesari s dilemama prošli kroz yu kinematografiju, mnogo je tu bilo blata, govana, ubistava u poljskom wc, mučenja i silovanja, hladnog osmeha Radeta Markovića ali niko, nikad, nije imao muku kao Stole Aranđelović.
On se jednostavno muči, po suštini svojoj se muči, iznutra, on je težak čovek, za sve, za ženu, za decu, i za ostale domaće životinje, ćerka ga se boji i ima traume, sin je pobegao od njega u Švabiju, on je izuzetno težak i krutih stavova: bio je 11 puta na Golom otoku i vraćali ga jer niko ne može da ga slomi tamo: lomio je kamen glavom i srušio katolički ribnjak besnim pogledom.
On ima muku, muku ogromnu, on ne priča on ćuti i muči, on se mršti, ima ogromnu brazdu bore na čelu, on samo ženi kaže: Ilonka ućuti jebem li ti očinji vid i kamen presolac! on ne da njivu, opire se nacionalizaciji, on neće da učestvuje u gradnji bunara i Brestovca na vodi, on psuje nebo, boga, zemlju, kantu, kofu, štalu, magarca, on je Pilipenda, on je Stole koji postaje drvo, on lupa ogromnom pesnicom po stolu i stalno viče: nećete ga majci, nećete ga majci! on je kivan, besan, kiseo i mučan, on svaki dan prenosi kamen sa mesta na a na mesto b i tamo gradi od kamena svoju muku, crkvu svetago bijesa Stoleta Aranđelovića!
Dajte mi sto Stoleta Aranđelovića i ceo svet pretvoriću u kamen!
