Nije uopšte važno da li je reč o štoperu reprezentacije ili nekog kluba. Biti štoper prosto znači da si copina, pešadinac koji biva redovno prvi gurnut u prve borbene redove.
Momak koji igra na ovoj poziciji je, naravno, strvina sačinjena od jakih, krupnih kostiju i čelične konstitucije, idealne kombinacije za satiranje protivničkih napadača.
Gde on startuje, tu zaista trava ne niče, trsi sve pred sobom i vodi se motom " lopta mož' da prođe, igrač nikad" .
Štopera, na njegovu, i žalost njegove familije, prati prokletstvo povreda... To ne znači da su ostali igrači imuni na povrede, ali povreda prosečnog štopera može se jedino uporediti sa zabijanjem eksera pod nokte malom Radojici iz epskog deseterca. Polomljen nos, napukla arkada ili jagodična kost samo su deo njegovog uobičajenog radnog dana.
Na kraju dana, osim šest kilograma leda na kolenu, svi štoperi sveta sanjaju isti san- da jednoga dana odigraju utakmicu u Ligi šampiona... Ne zbog para. Ne zbog slave i podizanja pehara. Isključivo i samo zbog trenutka u kom će onom smrdljivku Inzagiju polomiti obe leve noge i otići kao junak u očima svih štopera planete Zemlje!
