Stoperska sreća

Не знам шта је , никада је нисам имао...

У тренуцима када покушавам да сачувам коју пару и не платим бус, натакарим се на свакојака стоперска мјеста и чекам. Палац горе, ранац на леђима, путничка торба поред мене и полу - блентава фаца на лицу.

Не знам, можда ми се само чини, али као по баксузлуку, и аута ријеђе наилазе. А онда селекција: "Овај је пун, овај вози РАВ4, овај вози пребрзо, овај вози ЈУГО 45, можда ће се покварити у путу, овај вуче алу-профиле на корпи"...И тако у недоглед.

А онда трачак наде...Наилази ГОЛФ 2, празан, иде споро и као да гледа у мене, упалио жмигавац. Прст горе, правим најпитомију могућу фацу.

Ништа, само показа руком,нешто промрмља (као да сам га могао разумјети), скрену неколико метара иза мене.

После предугих два сата чекања, упућујем се ка станици, плаћам станичну услугу и карту код најскупљег превозника, јер сам на све остале аутобусе закаснио..