Pored onog od zmija, jedini strah koji gorštaci poznaju.
More - nema. Bazen - nema. Rijeka - potočić. Jezero - formira se kad aprilsko sunce otopi proljećne snjegove, ali je voda u njemu toliko hladna, da smočen nožni palac predstavlja potencijalni rizik od srčanog udara. Ljetni pljuskovi povremeno napune do vrha pojilo za stoku, na kome najhrabriji pokušaju savladati svoj strah, ali se to često zna završiti tragično.
Kada se tome dodaju slučajevi ljudi koji su slučajno upali u bunar i nisu preživjeli zbog vunene odjeće koja se natopljena ponaša kao balast i kada se to sve poveže sa iskonskim strahom od nepoznatog dobijate osobe koje prevoz skelom preko rijeke pamte kao najtraumatičnije iskustvo u životu, padajući ničice i ljubeći zemlju kojom hode, svečano se zaklinju da to u životu neće ponoviti. Kući se vraćaju preko mosta. Žmureći.
Voda nije dobra ni u koljenu, zar ne?
- Kuukuuu!
- Šta ti je, Milenija, što kukaš, kakav je kastig? Jeste li kući zdravo?
- Ma, jesmo, nego uzeli mi sina jedinca u soldate. Kuukuu!
- To ondak nije za kukanje već za pjevanje!
- Uzeli ga u mornaricu.
- Aok...- Radivoje, napunila sam ti kadu, idi speri taj smrad sa sebe.
- Je li puna?
- K'o oko!
- Jesi li normalna!? 'Oćeš da me ubiješ, a? I kad perem noge u lavoru, ako je pun ja malo odaspem, a treba da ti uđem u punu kadu?Stari most u Mostaru.
- Čiko, čiko, daj mi pet marki da skočim u Neretvu!
- Ti da skočiš? Bježi tamo, dijete, ja ne smijem ni da pogledam, a ti bi da skočiš. Šta to radiš? Siđi sa te ograde! Nemoj skakati, daću ti deset! Eno ga, skoči! Kud mu ne dade onih pet marki, Milovane, stipso! Pogibe dijete zbog mene. Ček - živ je! Živ!
- Čiko, sad mi daj dva'es' marki!
- Daću ti ja dva'es', al' batina po guzici! Sunce li ti tvoje, djetinje, kad umro nisam...
