Sinoć sam naučila važnu lekciju.
Strah je nepotreban. Strah privlači ono čega se bojite.
To je na neki način dobro, ako umeš da se uočiš sa njim.
Ako ne umeš, neće ti biti lepo.
Navešću dva istinita primera.Verujem da na njima može da se nauči.
1.
Moja mama je išla kod babe i dede, u čijem kraju se nalazi nenormalno puno pasa lutalica. S obzirom da se ona nenormalno plaši pasa(i svega što ima četiri noge,ali to nije važno), kada je prolazila pored čopora, toliko se uplašila da su oni namirisali njen strah i počeli da skaču po njoj. Ona je toliko vrištala da su sve komšije izašle sa motkama i psi su naravno izvukli deblji kraj. Psi je nisu ni dotakli, ali je ona sebi napravila modricu na ruci koliko je zarila nokte u ruku od straha.
Ja sam prolazila jedno milion puta pored tih istih pasa i nisu mi ništa uradili, nekad sam ih i mazila. Njima je potrebna samo ljubav, nisu oni krivi što smo ih osudili na život na ulici.
2.
Oduvek sam se plašila ogromnih crnih buba.
Sinoć sam celu noć ispred kuće na zidu slikala Pink Pantera. S obzirom da su neonska svetla bila upaljena, stalno su dolazile neke bube.
Toliko puta sam vadila crnu bubu iz kose, majice, skidala sa pantalona, da sledeći put kad mi bude ušla u sobu, samo ću je uzeti u ruke i izbaciti napolje.
