Још се понекад са сјетим моје наставнице Бранке која ми је у основној школи предавала енглески...Увијек је долазила у тјесним фармеркама и блузама са често дубоким деколтеом, нашминкана, напарфемисана и сва некаква своја, горда и поносна. Често сам се тада питао:"Како јој директор дозвољава да оваква долази у школу"? Временом схватих, научивши свијет гледати из другачије перспективе:"Наравно, и он је мушкарац". Корачала је хитро и брзоного, праћена погледима напаљених клинаца у пубертету и већ оматорјелих наставника.Па да, знала је да је сви гледамо, па се често, као случајно, сагињала да пише на дну табле...

И сад се сјећам се тренутака које сам провео мислећи на њу, стално мјењајући пожутјеле гаће, уплашен да случајно неко не уђе у собу. Чак и Мишо који је у нашем разреду важио за клинца сумњивог сексуалног опредјељења често би се загледао у њено дупе и на трен некуд одлутао...

Била је на прелазу у тридесете, ваљда те критичне године када се већ почињеш бринути да ли ћеш наћи неког довољно доброг за себе и своје међуножје. Није је занимао ниједан локални шмекер нити старији, озбиљнији мушкарац.Не знам, можда је само тако изгледала, а и није на мени да судим.

Једном су у нашу школу дошли су неки Амери,готово сви обојени (да простите на изразу), спремни да дају неку донацију школи и она се одмах понудила да буде преводилац. Тих дана смо је виђали стално с огромним чамугом (који се туда шеткао обилазећи школу) , долазила је на час обучена као за излазак у град; одмах по завршетку часа журила је да се види с њим.Тада смо први пут видјели да се непрестано и незаустављиво смије.Искрено или не, никад нисмо сазнали...

Окончала се школска година, дошла нова, а школу су нам реновирали и била је готово као нова. Све је било некако чудно и неуобичајено, за нас чак и превише. Шок је услиједио тек када смо на часу енглеског затекли новог професора. Она више није радила у нашој школи.

Кажу отишла...Заљубила се за кратко вријеме и сад живи с њим у Њујорку, граду о коме је нама с огромним усхићењем причала.Тај час био неуобичајено тих...

Не знам, можда јој је лакнуло кад је побјегла из мемла и блата малог града, можда је само остваривала своје снове. Нас ионако нико није ништа питао, а и као да је то било важно...