Dok ovo pišem, osećam kako mi se pored dupeta mota rebrasti čips koji sam jeo pre dve nedelje. U desnom delu sobe nalazi se plakar, boje drveta naravno, izlepljen žvakama prethodnih stanara i belim svršotinama na ručici fioke koje ne mogu da se skinu ni šmirglom. Verujte, pokušao sam. Na podu se nalazi mali tepih, zasut pepelom od cigareta, delo koleginica koje su pljugale Kareliju dok smo igrali tablić pre mesec dana. Paučina na plafonu već polako prelazi u poslednji nivo složenosti, dovodeći u pitanje koeficijent inteligencije paukova, mojih kućnih ljubimaca. A u uglu sobe, mali, udobni krevet na rasklapanje. Krevet koji bi verovatno mogao da reši problem gladne dece u Africi, jer se u njemu, i na njemu, nalazi dovoljno hrane, da mi je nekoliko puta palo na pamet da otvorim supermarket. Bar bih mogao da zaradim za internet i kablovsku. Odmah pored kreveta nalazi se mali stočić, sa belim miljeom, na kome se od juče nalazi neka zelena tvorevina koja pitaj Boga kako je tu dospela i koja takođe nije mogla da se skine šmirglom. Da, pokušao sam opet. Mada, velika je verovatnoća da je to u stvari žuč koju sam ispovraćao sinoć, kada sam se vratio sa slave kod Džonija. Onaj vinjak ponekad stvarno zna da jebe kevu. Na stolu se takođe nalazi izgužvana skripta iz Didaktike, uflekana mrljom od kafe, limenka Guarane koja je tu već šesti dan, kao i mala sveska u kojoj pored beleški sa predavanja, stoji i pesma koju sam napisao za jednu devojku koja me žešće kulira. Ša da vam kažem, jebeni romantik. Dva koraka od tog stočića nalazi se nešto manji sto, na kome je smešten televizor marke NEO i sobna antena. O prašini koja se nalazi na televizoru ne želim da pišem.
- Eeeej ćao. Ja sam, ona Milena što si upoznao juče na keju. Evo prolazim pored tvoje zgrade, oćeš da me pozoveš na kafu?
- E, ćao, baš sad sam pomislio na tebe. Pa navrati slobodno, evo taman cedim kafu sa prekrivača.
