Studentska soba

Док ово пишем, осећам како ми се поред дупета мота ребрасти чипс који сам јео пре две недеље. У десном делу собе налази се плакар, боје дрвета наравно, излепљен жвакама претходних станара и белим свршотинама на ручици фиоке које не могу да се скину ни шмирглом. Верујте, покушао сам. На поду се налази мали тепих, засут пепелом од цигарета, дело колегиница које су пљугале Карелију док смо играли таблић пре месец дана. Паучина на плафону већ полако прелази у последњи ниво сложености, доводећи у питање коефицијент интелигенције паукова, мојих кућних љубимаца. А у углу собе, мали, удобни кревет на расклапање. Кревет који би вероватно могао да реши проблем гладне деце у Африци, јер се у њему, и на њему, налази довољно хране, да ми је неколико пута пало на памет да отворим супермаркет. Бар бих могао да зарадим за интернет и кабловску. Одмах поред кревета налази се мали сточић, са белим миљеом, на коме се од јуче налази нека зелена творевина која питај Бога како је ту доспела и која такође није могла да се скине шмирглом. Да, покушао сам опет. Мада, велика је вероватноћа да је то у ствари жуч коју сам исповраћао синоћ, када сам се вратио са славе код Џонија. Онај вињак понекад стварно зна да јебе кеву. На столу се такође налази изгужвана скрипта из Дидактике, уфлекана мрљом од кафе, лименка Гуаране која је ту већ шести дан, као и мала свеска у којој поред белешки са предавања, стоји и песма коју сам написао за једну девојку која ме жешће кулира. Ша да вам кажем, јебени романтик. Два корака од тог сточића налази се нешто мањи сто, на коме је смештен телевизор марке НЕО и собна антена. О прашини која се налази на телевизору не желим да пишем.