
Установа која је, након масовне посете хомића и лезбејки крајем прошле године постала, ни крива ни дужна, предмет спрдачине и непресушни извор инспирације за све зајебант-почетнике. Небитна је племенита или честита воља онога који иде у СКЦ, он ће за друштво остати хомић и биће хомић, само ако крочи тамо.
- Сутра класично, на фудбалицу у пола седам?
- Е не могу сутра, ти знаш да се напалили ови моји из одељења на глуму. Иду да изводе нешто у СКЦ-у, па да их испоштујем.
- У СКЦ-у, а? ОНАЈ СКЦ? Па добро, ја сам модеран човек, разумећу, то неће пореметити наше односе. И да, молим те да термин ''односи'' не схватиш погрешно.
- Ма пуши курац!
- Хеј! Ми смо само ортаци, шта си навалио!?
- Носи се!
- 'Оћемо до града?
- За сат времена идем у СКЦ, дочекујемо децу без родитеља са Косова.
- Па сте ви нашли да их дочекујете!? Јадна деца, мало им је муке. Све бих вас ја каменовао!
- Марш бре, ово није за спрдњу!
- Дабоме да није, ово је срамота. Педерчине!
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.