
Установа која је, након масовне посете хомића и лезбејки крајем прошле године постала, ни крива ни дужна, предмет спрдачине и непресушни извор инспирације за све зајебант-почетнике. Небитна је племенита или честита воља онога који иде у СКЦ, он ће за друштво остати хомић и биће хомић, само ако крочи тамо.
- Сутра класично, на фудбалицу у пола седам?
- Е не могу сутра, ти знаш да се напалили ови моји из одељења на глуму. Иду да изводе нешто у СКЦ-у, па да их испоштујем.
- У СКЦ-у, а? ОНАЈ СКЦ? Па добро, ја сам модеран човек, разумећу, то неће пореметити наше односе. И да, молим те да термин ''односи'' не схватиш погрешно.
- Ма пуши курац!
- Хеј! Ми смо само ортаци, шта си навалио!?
- Носи се!
- 'Оћемо до града?
- За сат времена идем у СКЦ, дочекујемо децу без родитеља са Косова.
- Па сте ви нашли да их дочекујете!? Јадна деца, мало им је муке. Све бих вас ја каменовао!
- Марш бре, ово није за спрдњу!
- Дабоме да није, ово је срамота. Педерчине!
Definiše se sve i svašta. Tako se mogu pročitati definicije baksuza, alapače, čitulje, smrti, rezervoara za smeh, kolateralne štete, Živojinović Velimira, zvanog Bate, dnevne svetlosti, gospođe džem!, Brus Lija… „Je l’ ti puši ćale?”, „Je l’ mogu u WC?”, „Chuck Norrisisati” i još mnogo toga može se naći na ovoj internet stranici. Zato ne iznenađuje što se mnogi kad jednom dođu, ponovo vraćaju na nju. Neki čak postaju i zavisnici, pa traže od moderatora da ih banuju, poput jednog studenta koji je zahtevao da mu zabrane pristup na nedelju, dve dana da bi mogao da uči.
Status Magazin · April 2009.