Polako izmiče još jedna sedmica. Ispitni rok je u toku. Tek završena radna nedelja je protekla u jebavanju po fakultetu na relaciji ispit-studentska služba-tetkica-domar-studentska služba-ispit. Dolazi vikend. Red je da se proslavi najveći svetac među velikomučenicima studentima, neradna subota. Dan odmora i blagostanja. Izmučena i bleda marva se predveče polako okuplja i donosi raznorazne opijate, spremna da se relaksira. Film se tu prekida. Nedelja je. 3 popodne. Cimeri, čiji je stan, otvaraju oči i brišu krmelje i ustajale bale, dok im usta vape za vodom. Posle pola sata, kada se ugasio autopilot, postaju svesni činjenice da njihov stan izgleda kao svinjac u cigan mali. I gore. Po zidovima fleke u svim bojama. Staklo puca pod nogama. U kadi spava nepoznati lik u gaćama. Oseća se miris davno uginulog tvora. Kao da se septička jama prelila. Od televizora su ostali samo dugmići. A čini im se da su dan pre imali ulazna vrata. Kao da je omanja nuklearna bomba pala na mali stan u predgrađu i od njega stvorila bojno polje u kom se ni Mr. Proper ne bi snašao.
- Auu brate, ne znam šta da radimo sa ovim. Kao da je cunami prošao ovuda. I šta cemo sa onom žrtvom poplave u kadi?
- Nemoj sad, boli me glava. Ajd da popijemo po kafu pa ćemo onda.
- Ajd.
- U kurac, gde su džezve?
- Jebeš džezve, gde je šporet?!
