Drug koji je pre samo par godina dobio dozvolu i imao je tu sreću da je momentalno dobio kola od matoraca. Obično vozi neku polovnu Kalibru, staru sportsku Tojotu ili Hondu, a u retkim slučajevima i nekog novijeg Pežoa ili Renoa. U njegovim kolima pušenje je strogo zavranjeno, zimi se ljudi zbog novih presvlaka izuvaju pre ulaska, a o retrovozor mu je okačen krst koji ga čuva od njegove nenormalne želje za brzinom.
U gradu redovno kroz uličice vozi u četvrtoj. U petu ubacuje na svakom pravcu dužem od 50 metara. Kroz krivine prolazi kao Šumaher u najboljim danima na Silverstonu, a od jednog do drugog kraja grada vas vozi tako da vam se guzica zalepi za sedište. Zna svako parking mesto u gradu, a obično vozi ulicama koje znaju samo oni koji tamo žive. Na autoputu ne vozi najvećom dozvoljenom brzinom, već najvećom brzinom koju njegov auto može da razvije.
Psuje, i to mnogo. Svako ko vozi sporije od njega je baba, a svakom ispred njega ko ne proleće na žuto će pomenuti sve ženske članove porodice od kosovskog boja pa do sad. Sav svoj novac ulaže u kola. Motor je obavezno friziran, a ozvučenje je dovoljno jako da koncert napravi prosečan rok bend. Ima još i nove felne, skupe presvlake, sportska sedišta, sportski volan i naravno, vozi na benzin zato što mrzi zvuk mašine koja ide na plin, iako je on jeftiniji duplo.
