
Будиш се.Знаш да је данас тај дан.Излазиш напоље.Прохладно је , тмурно и сиво.На улицама само понеки човек и папир који лелуја на благом ветру.Све је успорено ,сиво , депресивно.Улазиш у градски превоз и у случајним погледима са људима из других возила видиш.Видиш у њиховим очима тугу , јад , истрошеност.Неку равнодушност и разочараност животом који се живи чисто да би се живело.Њихова лица причају причу , причу о прохујалом животу.Видим те људе и почињем да мислим.Идем толико у дубину да ми се душа испуњава болом.
Видим те људе , и питам се.
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.
Šta se pitaš?
Pita se koji je moj pisao ovo uopšte.
Управо ти метнух минус због тога што се питаш а не говориш нама шта се то питаш. Ајде Лазаре, не држи нас у неизвесности.
Upao čovek u desperiju.
E meni se dopalo ovo iako dajem minuse na ovakve definicije.
+