Ona je lepa. Ne lepuškasta, lepa baš. Nebitno da li je legenda radnik kanalizacije koji će spasiti 20 malih Meksikanaca zarobljenih u fekalijama ili kosmonaut sa milion dolara na računu koji leti na Jupiter, ona je izašla iz Kosmopolitena. Ona je smerna, nosi cvetnu haljinu ispod kolena i čeka. Da skuva, da opere, da popuši kad treba. Ne boli je glava ili baš retko.
Ona se u početku buni dosta zato što njen princ stavlja budućnost sveta ispred predstave mlađeg od dvoje dece koje glumi karijes ili sedmo drvo u pozadini. Razume ipak na kraju, uz obaveznu napomenu da se mora odužiti kad završi sa tom svojom igrom. Eh muškarci, uvek su deca.
Draga, ne mogu stići na vreme, ogroman meteor juri prema Zemlji, imamo 48 sati da izmislimo kako da ga zaustavimo, a mene je predesednik odredio.
Ali mili, Dženifer te očekuje da gledate Alfa, obećao si...
Izvini, ne znam šta da radim, molim te razumi.
U redu, ali posle i pičku da mi poližeš. Volim te.
