Onako kako činiš, tako će ti se i vratiti. Sam sebi stvaraš budućnost, gradiš život, zato pazi, nemaš više pokušaja. Bog ti je dao jednu šansu, a život nije igrica, posle game over-a neće pisati: Try again? On je možda mali i malo značajan u odnosu na sav taj svemir i neograničeni prostor, ali, ipak, pojedincu, vlasniku, jako komplikovan, a kratak. Zato pažljivo, jer ni živeti nije lako, a smrt ne bira na čija će vrata zakucati.
Još od malih nogu, dok su se njegovi drugovi igrali klikerima ili jurili po terenu iza zgrade, on je čitao knjige. Živeo mimo sveta, kaže, bilo mu lepše tako. Onda došla škola, prve devojke. Nikada on nije bio zaljubljen. Pa šta će mu cura da mu remeti mir koji je godinama stvarao u svom malom svetu? Svi upisali ekonomiju, pravo, on je birao filozofiju, da bude drugačiji, poseban. Studirao dok su se ostali provodili i prvi završio u roku od svih njih. Kući da se vraća nije hteo, zašto bi? Lepo je njemu u svojoj samoći. Kaže, sam sebi zaradjuje hleb, sam će ga i jesti. Prolazile godine, drugovi mu se poženili, zvali ga za kuma, posle im i decu krstio. A on i dalje sam. Starost ga stigla, stiglo ga i kajanje: ''Eh, da sam samo ovo probao, da sam samo našao nekog da bude sa mnom u ovoj velikoj, praznoj kući. Da mi je samo jedno unuče, da ga šetam kao Pera njegovu malu, plavu unukicu. Ali nije..''
Jedno veče, starac je sam umro u svojoj fotelji u kojoj je kao mali čitao knjige. Da poštar nije doneo penziju, niko ga ne bi ni našao. Jer, živeo je u svom svetu, uvek sam. Gradio sebi sreću, onako kako je video dok je bio mlad. Nije znao da živeti za druge nije samo zakon dužnosti već i zakon sreće.
