Svako vrijeme ima svoju boju

Размишљаш јеботе, како проживјети овај живот а да у сваком тренутку узмеш најише од њега? Да сваки трен проживиш, без оних празних минута и непотребних осцилација раположења.

Е видиш, има нешто у сваком нашем кораку, у сваком тренутку. Има нека шареноликост и разнобојност, тиха и немирна искра среће, само је треба пронаћи у скривеном кутку свога бића.

Ево, дошло је прољеће, грануло сунце. У прољеће се све буди, небо се рашири и све мирише. Право вријеме да се ослободиш нагомиланог стреса, да потражиш нове идеје у запостављеним мјестима исклијалог мозга и покушаш да промијениш лоше ствари. Да упознајеш нове људе и заволиш нова мјеста. Једноставно, да откријеш неке друге, непрегледне видике, обогативши тако своју свакодневницу. И нема изговора, нема љенчарења. Наоружати се полетом, менталном снагом и свим оним што човјека чини живим. И да, прољеће је вријеме за сјетву. А буди увјерен, како у прољеће посијеш, тако ћеш у јесен жњети.

Љето ти је, опет, вријеме за уживање. Знаш оно, годишњи одмор, ово-оно. Море, боравак у селу, купање, дјевојке у кратким хаљинама, спавање на тераси, изласци док сунце не обиђе нови круг. Има нешто лијепо и безбрижно у њему, сјети се човјек свих оних љетњих распуста, љетњих љубави, првих шљака за паре, уписа на факултет. И увече, када тамна копрена прекрије сокаке, разлије се мирис орошених трава и чудесна свирка зрикаваца, пробуђен пој птица. Заживи у човјеку неки дуго потискиван осјећај безграничне слободе, лежерности и наде у боље сутра. У љето дозријевају и трешње - слатке, сочне. Да покажу човјеку како лијепе ствари кратко трају...

Дође јесен, почну оне кише и досадни вјетрови и донесе однекуд лоше мисли и старе чежње. Е па видиш, и у томе има љепоте. Јесен је вријеме за размишљање о себи, о својим пропуштеним приликама и неоствареним а могућим жељама. Али не онако штуро и песимистично, већ аутосугестивно и темељито. Видјети гдје си погријешио, помирити се са чињеницом да је можда могло боље али да је сада касно. Скупити залихе зимнице и доброг расположења пред зиму. И радовати се Михољском љету и оним ријетким данима окупаним Сунцем, јер, на крају крајева, баш онда када га најмање има, највише му се и обрадујемо.

Остаје ти зима. Вријеме које посвећујеш људима које волиш и који те воле. Кад завије мећава и снијег леди до кости, остаје ти своја кућица и топла ватра. Или полу-топли радијатори. Тада су и они весели, породични празници, кад се сви скупљамо и славимо, једемо и пијемо. Иза тебе свугдје остају трагови у снијегу, као знак да си жив и да постојиш, ту у својој стварности. А у албумима стара сјећања, слике и прегршт топлих боја.

Ако и не волиш зиму, не брини, ускоро опет долази прољеће...