Sve ću da ih pobijem...

Чекате бус већ 20 минута, који стиже тако претрпан да вам се плаче. Напољу плус 30, унутра плус 90... Сви смрде на зној и ко зна шта још не, пробијате се на једвите јаде до средњих врата испод шибера, и онда креће монолог.

ЈА:
- (полу гласно) Ма све ћу да их побијем бре!!! *нико од путника не реагује, чују само мрмљање
- (нормалним али уплашеним тоном) Не! Не смеш, то су све недужни људи, немој да их повредиш! *овде вас не неколико путника чуло и сад вас гледају као да сте мутирана краба...
- Не говори ми шта да радим! - по жељи убацити трзаје главом, тикове или колутање очима *деда на седишту поред полако устаје и повлачи се у задњи део буса
- Нееее! Пусти их...(мрмљање) *око вас је пола метра празног простора, осећате ваздух
- (гласно) Тишинаааа! Све ћу да их потаманим! *лудачки поглед у једну тачку и блажени кез

** резултат: око 1.5 м празног простора у вашој близини, 5-6 слободних седишта и свеж ваздух! Док људи у задњем делу аутобуса стоје једни на другима и посматрају вас као да сте обложени експлозивом!